Uvod:
Kada se pomene Srpska revolucija, najčešće se misli na velika imena – Karađorđe, vojvode, knjazevi. Ali, sloboda Srbije rođena je i u dvorištima običnih ljudi – u selima oko Topole, u kućama gde se i danas čuvaju priče o precima koji su „pošli s Karađorđem“. Ovo je priča o tim tihim herojima – Karađorđevim momcima, vojvodama i prvacima iz našeg kraja, čija su imena vekovima prenošena u porodičnim kazivanjima.
Gavrilo i Mijailo Đurić – Karađorđevi momci iz Karađorđevog grada (Topola)
Gavrilo Đurić (1775 – oko 1830) i Mijailo Đurić (1767 – oko 1840) bili su Karađorđevi gardisti – „momci“, pripadnici uske vođine pratnje. Istakli su se u Prvom srpskom ustanku, a u narodnom pamćenju posebno se izdvaja Gavrilovo junaštvo. Iako posle ustanaka nisu težili društveno-političkim funkcijama, njihova imena nisu izbledela – ostali su upamćeni kao pouzdani saborci vožda i istaknuti učesnici Srpske revolucije.
Danas, kada pogled padne na Karađorđev grad u Topoli, teško je zamisliti da su se upravo na tom mestu okupljali ljudi poput braće Đurić – da su tu stajali u straži, osluškivali korake, čekali glas vođe i čuvali srce obnovljene Srbije. Fotografija Karađorđevog grada iz prve polovine XX veka nije samo dokument, već i podsetnik da su se iz ovog mesta kretale odluke koje su menjale sudbinu naroda.
Milivoje Petrović Blaznavac – od blaznavskog sela do vrha srpske vojske i politike
Milivoje Petrović Blaznavac (1824–1873) poreklom je iz Blaznave i jedna je od ključnih ličnosti srpske istorije XIX veka. Poznat je kao prvi svršeni srpski kadet Vojne akademije koji se školovao u Francuskoj, što govori o ambiciji jednog seoskog momka da dostigne evropski nivo vojnog znanja. Dospeo je do generala, a nakon ubistva kneza Mihaila Obrenovića 1868. godine izbija u prvi plan kao šef namesništva maloletnom knezu Milanu Obrenoviću.
Iako je bio čovek vojske i politike, bio je i čovek slabog zdravlja – astmatičar. Upravo ga je napad astme, u pedesetoj godini, odveo u smrt. Njegov život je primer kako iz malog šumadijskog sela može da izraste ličnost koja će držati u rukama ključne konce države u trenucima velikih preloma.
Miloje Petrović – vojvoda koga je istorija i slavila i kažnjavala
Miloje Petrović (oko 1760–1810) iz Gornje Trnave bio je vojvoda Prvog srpskog ustanka i jedan od onih koji su predvodili ustaničku vojsku u borbama za Sava-kapiju prilikom oslobođenja Beograda. U godinama 1806–1807. predvodio je ustanike i u borbama kod Niša, u vreme Čegarske bitke. Upravo se oko tih događaja vodi kontroverzna priča – jedni ga optužuju za propust koji je bio uvod u poraz, drugi ističu da je uporno tražio da se Niš napadne i zauzme.
Nije bio naročito omiljen Karađorđu, ali je imao značajnu ulogu u političkom životu Šumadije. Nakon poraza kod Čegra, Karađorđe mu oduzima vojvodsku titulu i šalje ga u Ostružnicu u izgnanstvo. Usledile su mračnije stranice – razmišljao je i o osveti voždu, a zatim biva umešan u ubistvo kosmajskog vojvode Marka Katića. Na kraju, po Karađorđevoj naredbi, pogubljen je u Svileuvi, a život mu je okončao pop Luka Lazarević. Sudbina Miloja Petrovića je oštar podsetnik da revolucije često „jedu svoju decu“.
Petar Kara – organizator buna u gornjojaseničkom i rudničkom kraju
Petar Kara iz Donje Trešnjevice bio je istaknuti ustanik i organizator buna u gornjojaseničkom i rudničkom kraju tokom Prvog srpskog ustanka. U prvoj polovini XIX veka delovao je kao lokalni prvak i čovek od poverenja naroda. O njegovoj ulozi u ustanku pišu i najvažniji izvori za ovaj period, poput Gaje Pantelića Vodeničarevića i Milenka Vukićevića, što njegov lik premešta iz sfere legende u proverljivu istorijsku priču.
Posebno je značajno što je Petar Kara, iako „čovek s terena“, uspeo da uđe u hronike koje su uglavnom beležile velika imena. Njegova porodica – Karići, koji i danas žive u ovom selu – čuva nit kontinuiteta, dokazujući da istorija nije abstraktan pojam već porodično nasleđe.
Mojsilo Ranitović – prvak Gornje Jasenice
Mojsilo Ranitović iz Gornje Šatornje bio je bliski saradnik Petra Kare i jedan od lokalnih prvaka Gornje Jasenice u vreme Srpske revolucije (1804–1833). Kao predak porodice Ranitović, imao je značajnu ulogu u organizaciji ustanka i u borbama na području rudničkog kraja. Njegovo ime se, zajedno sa Petrom Karom, pominje u izvorima kao što su dela Gaje Pantelića i Milenka Vukićevića.
Upravo takvi ljudi pokazuju da ustanak nije bio samo „delo velikih vođa“, već mreža lokalnih autoriteta, poput Mojsila, koji su poznavali svaki potok, svaku stazu i svaku kuću u svom kraju – i tako organizovali otpor.
Blagoje Zemunac – trgovac barutom i tobdžija koji je poginuo na Ljubiću
Blagoje Zemunac (oko 1770–1815) bio je predak i rodonačelnik porodice Blagojević, prvi za koga se u porodici pouzdano zna. Bavio se trgovinom barutom i živeo izvesno vreme u Zemunu, odakle je liferovao barut za podizanje ustanaka u Srbiji. Tako je, posredno, učestvovao u svakoj barutnoj cevi ispaljenoj na turske položaje.
Kasnije se i sam našao u prvim redovima – u Drugom srpskom ustanku poginuo je kao tobdžija u bici na Ljubiću. Njegova priča povezuje trgovinu, rat i porodično predanje – pokazujući da je sloboda osvajana i za tezgom i na bojnom polju.
Radojica Blagojević – Karađorđev momak iz Krćevca
Radojica Blagojević iz Krćevca bio je istaknuti ustanik iz vremena Srpske revolucije, Karađorđev momak (gardista) i predak porodice Blagojević. Živeo je u poslednjoj četvrtini XVIII i prvoj polovini XIX veka. Čeda Stevanović ostavio je zapis o njemu, navodeći da je bio teško ranjen u toku borbi, usled čega je ubrzo posle ustanaka i preminuo.
Radojica je još jedan primer heroja koji nije dobio visoku titulu, ali je zadobio ono najvažnije – poštovanje saboraca i mesto u usmenoj istoriji svog sela.
Milutin „Gajdaš“ i njegov sin Mina – jedna porodica, dva sloja legende
Milutin Gajdaš iz Ovšišta jedan je od najstarijih poznatih stanovnika ovog sela, rodonačelnik porodica Milutinović, Marković i Jovanović. Živeo je u drugoj polovini XVIII i početkom XIX veka. Po njemu je ostalo i nadimačko sećanje – „Gajdaš“, što upućuje na mogućnost da je svirao gajde ili bio poznat po veseljima i saborima.
Njegov sin Mina bio je jedan od Karađorđevih momaka (gardista), što pokazuje da je u toj kući, u samo jednoj generaciji, bilo i nosilaca veselog nadimka i nosilaca puške u revoluciji. O Milutinu Gajdašu pripovedao je i Gaja Pantelić Vodeničarević, čime je ova porodica ušla i u pisanu tradiciju.
Nikodije Đorđević Jaja – čovek koji je ubio pašu protiv volje Karađorđa
Nikodije Đorđević zvani Jaja (1768–1828) zapamćen je po jednoj upečatljivoj priči: kako je ubio turskog pašu, iako je Karađorđe izričito naredio da se to ne čini. Zanimljivo je da, iako je prekršio vođinu naredbu, nije bio kažnjen od inače veoma strogog Karađorđa.
Na njegovom grobu stoji da je bio „hrabri vojnik i gostoprimiv“, pa se tako spajaju dve strane jednog čoveka – ratnika i domaćina. Iza kratke epiteta na kamenu, krije se čitav život pun rizika, odanosti i lične hrabrosti.
Zaključak:
Prva generacija junaka iz Topole i okolnih sela pokazuje nam da je Srpska revolucija bila mnogo više od imena iz udžbenika. Bili su to ljudi sa nadimcima, slabostima, porodicama, dilemama – trgovci barutom, gajdaši, domaćini, vojvode, momci u straži. Njihove priče su temelj iz kojeg izrasta naš današnji identitet. Čuvajući sećanje na njih, čuvamo i meru šta znači hrabrost, čast i spremnost da se za slobodu rizikuje sve.
Autor teksta: Peđa Filipović
naziv projekta:„LEGENDE TOPOLE“
Medijski projekat br 2
Naziv projekta:„LEGENDE TOPOLE“
