U srcu Šumadije, u varoši koja je vekovima bila raskrsnica puteva, stoji škola koja čuva sećanje na generacije učenika, nastavnika i snova – Osnovna škola „Svetozar Marković“ u Lapovu. Sa svojih 185 godina kontinuiteta, ona nije samo obrazovna ustanova, već istorijski svedok vremena: od prvih bukvara na crkvenim stolovima, preko učitelja sa sveščićama i perom, do savremenih učionica i digitalnih tabla.
Iako je jedna od najstarijih škola u Srbiji, njena priča ostaje delimično skrivena od šire javnosti. U hronikama varoši nalazimo imena učitelja koji su svojim trudom otvarali vrata znanja u periodu kada je pismenost bila privilegija. Među bivšim učenicima su kasnije bili učitelji, profesori, lekari, glumci, inženjeri, zanatlije – ljudi koji su nosili Lapovo u srcu, gradili svoje karijere i ostavljali trag u zajednici.
Danas, u vreme brzih informacija i kratkog sećanja, mladi često nisu svesni značaja institucija koje su oblikovale identitet njihove sredine. Istraživanja pokazuju da medijska pismenost opada, a interesovanje za lokalnu istoriju zamenjuju trendovske teme. Ovaj projekat ima za cilj da vrati pogled na mesto odakle sve počinje – školsku klupu.
Kroz serijal reportaža „Od prošlosti do budućnosti“, pokušaćemo da dokumentujemo istoriju škole, zabeležimo sećanja i afirmišemo uspehe učenika i nastavnika koji danas, baš kao i pre dva veka, dokazuju da kvalitetno obrazovanje nije privilegija velikih gradova. Naprotiv – klupe u Lapovu oduvek su bile prva stanica na putu mladih ka obrazovanoj, slobodnoj i samostalnoj budućnosti.
Ovo je priča o školi koja traje. I o generacijama koje dolaze.
ŽIVOT I DELO SVETOZARA MARKOVIĆA
„Kričao je mladi Marković (kao svaka ptica bure*), dok strast nije potrošila glas, dok volja nije potrošila srce, i onda je pao, pao, kao svi najbolji borci, suviše mlad za grob i prah.“
Isidora Sekulić
Svetozar Marković je jedna od najznačajnijnh ličnosti druge polovine devetnaestog veka u Srbiji. Živeo je samo 29 godina, ali je imao veliki uticaj na srpsko društvo i njegov preobražaj u političkom, ekonomskom, prosvetnom i kulturnom pogledu u duhu evropskih, demokratskih, socijalističkih i humanističkih promena.
Rođen je 1846. godine, ne zna se tačno gde, kao moguća mesta rođenja navode se: Zaječar, Jagodina, Niševci i Rgotina. Svetozarev otac je radio kao sudski pisar i porodica se često selila, tako da ne čudi ova nedoumica.
Nakon prerane smrti roditelja, majke 1852. godine, a oca 1854. o šestoro dece se stara maćeha Marija. Svetozar se školovao u: Rekovcu, Jagodini, Kragujevcu i Beogradu. 1856 uspešno je završio treći i četvrti razred osnovne škole u Jagodini. 1860. završava kragujevačku polugimnaziju kao najbolji učenik. Uprkos tome, on baca u Lepenicu sve školske knjige. Naredne četiri godine pohađa Višu gimnaziju u Beogradu, a od 1863. do 1866. na Velikoj školi u Beogradu je studirao tehničke nauke.
Preležao je tifus 1866. godine i pobratimio se sa Stevom Popovićem – Belim koji ga je negovao. Zatim odlazi u Rusiju, gde u Petrogradu pohađa Visoku školu saobraćajnih inžinjera. Prve dve godine studija završava uspešno, istovremeno usvajajući osnovna socijalistička uverenja. Ostaje im odan do kraja života.
Napušta Rusiju 1869, godine, prekinuvši studiranje. Odlazi u Cirih i dobivši stipendiju iz otadžbine, upisuje Politehniku. Upoznaje se sa životom i delom: Marksa, Ketlea, Helenbaha… U Cirihu se više politički obrazovao nego što je studirao.
1870. godine u „Zastavi“ Svetozara Miletića objavljuje svoj čuveni politički tekst „Srpske obmane“, a u „Pančevcu“ studiju „Politički i ekonomski položaj radničke klase u Srbiji“. Iste godine gubi srpsku stipendiju i definitivno se okreće isključivo političkom radu. Vraća se u Srbiju i napušta „Ujedinjenu omladinu srpsku“ jer se načelno nije slagao sa njihovim programom. Naime, davao je prednost rešavanju socijalnih pitanja u odnosu na nacionalno oslobođenje.
1. juna 1871. godine počinje da izlazi njegov „Radenik“ – prvi list socijalističke orijentcije kod Južnih Slovena. Naredne godine prelazi iz Beograda u Novi Sad. Objavljuje „Srbiju na istoku“ i „Načela narodne ekonomije“, kao i mnoge druge političke i filozofske članke. Period koji je proveo u Novom Sadu je najplodnije doba u njegovom radu. 1872. je prisustvovao Kongresu socijalista u Cirihu.
Zdravlje mu je narušeno i pod pritiskom vlasti, 1873. godine se seli iz Novog Sada, najpre u Karlovce, pa u Zemun i Beograd. Izvestan period provodi u Jagodini, najdražem mestu iz detinjstva, u kojem se oporavlja, a zatim odlazi u Bukovičku Banju i svakodnevno se viđa sa Nikolom Pašićem. Krajem godine, uz pomoć saradnika, u Kragujevcu počinje da štampa list „Javnost“.
Zbog problema nastalih usled štamparske greške u listu, biva osuđen na devet meseci zatvora. Kaznu izdržava u Požarevcu. Iz zatvora piše studije: „Srez“, „Sud“ i „Narodna skupština“ za novi kragujevački list „Glas javnosti.“ Takođe piše i za beogradski list „Rad“.
Prvog januara 1875. izlazi prvi broj njegovog lista „Oslobođenje“. Na žalost, zdravstveno stanje mu se pogoršava i on odlazi u Beč na lečenje, a zatim i u Trst, gde umire 26. februara/10. marta.
Svetozar Marković je ostao upamćen kao začetnik srpskog revolucionarnog delovanja i predvodnik nove socijalističke misli. Njegovo ime nose brojne osnovne škole, srednjoškolske i visokoškolske prosvetne ustanove u Srbiji.
Novinar saradnik: Danijela Vulićević
Medijski sadržaj:2
Naziv projekta: Od prošlosti do budućnosti: 185 godina obrazovanja u Lapovu
